Bljesak Ne idem tamo, gde se ići ne sme. Odsvirala bih svaku nepoznatu notu. Mada je sasvim jedno glas iz pesme, a drugo je glas u stvarnom životu. Pre početka predstave, ja zavesu spuštam, navikla na život i promene nagle. Bez kakvog objašnjenja, ja ti ruku puštam, a još uvek nismo izašli iz magle. Pravim se da ne čujem sad ime svoje, dok me nazad zove neustrašiva tišina. Konflikti u meni nemire mi broje, od mene je samo ostala prašina. U životu sam tvome bila samo bljesak, a bljesak ne može dugo da traje. Od hitova tvojih ja se sakrivam u pesak, ja sam sada samo tvoj fan iz potaje. I ako čuješ jecaj galebova, i s nekim novim jutrom počne novi dan, sašiću život od klupka od snova, mada sam samo odsanjani san. Ja nisam materijalista što za slamku se hvata. Ja sam jako škrta na rečim i delu. Ja ne priznajem vrednost tudjih dukata, i zato ih samo ostavi u pepelu. Nav...
Постови
Balade Nema, nema mašte koju ne uništi stvanost, u svetu rajske bašte je pokosi realnost. Zanese te cveće, osmeh, lažan sjaj, uzalud da nećeš, toj priči dodje kraj. Umetnost je lepa, ali je od stakla. Nema te istine, što je nije makla. Razbila sam pesmu, u hiljadu komada, pa sad nemam mesta, u kutku ovog grada. Laži mene, sebe i sve druge ako treba, da sve što je od tebe, leti, leti sve do neba. A kad gubi krila, i istina je steže, nema viših sila da baladom je veže. Kad o koncu visim, nevoljom tad zračim, i mnogo više mislim, neg što stvarno značim. Onom što zaključa vrata, kad ispraća milog gosta, koji iz teškog inata, mora reći da je dosta. Laži mene, sebe i sve druge ako treba, da sve što je od tebe, leti, leti sve do neba. A kad gubi krila, i istina je steže, nema viših sila da balad...
Noćas... Noćas ću da pustim sve stihove stare, da otplove nekud u neka jutra nova. Tiho lagano, uz pesme gitare Čitaće ih negde na poljima od snova. Noćas ću da pustim neodsanjane snove, Neizgovorene reći baciću u reku. Oko svoje duše sagradiću zidove i zauvek otići u zemlju daleku. Jer previše je mržnje. Previše je reči, Cigala realnosti što kvare trenutke. Zahvalna sam razumu što je mogao da spreči da ka crnoj zvezdi pružim svoje ruke. Previše je istine gorke poput vina, onog jeftinog lošeg od kiselog grožđa. Nije za te večna mladost i visina, Nisu tople reči za srce od gvožđa. Noćas ću se pretvoriti ja u santu leda Što zaboravlja svaku već zaraslu ranu Dok istini samo ravno u oči gledam, I priznajem najzad da drugi su u pravu. Jer previše je magle. Previše galame, Nerealnih očekivanja i neopravdane buke. Previše je svetla u obliku tame Dok uzalud se trudiš i ranjavaš ruke.
Trenuci inspiracije... Hoće ponekad da nadodju. Kao valovi na morskoj obali. Kao plima koja prekriva stene. Tada reči počnu da se nižu, a rime plešu tango. Ljudi i iskustva pišu inspiracije. Inspiracija mene. Olovka i tastatura su tu da prevedu praznom papiru šta su rime odigrale... Ko je stvorio inspiraciju... Zašto je ona nastala. Da li je ona pronašla mene ili ja nju... To ne znam. Odgovor na to pitanje nikada neću znati. Ali znam još samo jedno; ja nisam pesnik. Da bih za sebe rekla da sam pesnik moram obići krug oko životnog iskustva jednog pesnika. Da li sam talentovana? Ne znam. To ja ne govorim. To treba moji čitaoci da utvrde. Ja sam tu samo da živim, mada pesme su često moj život... Idem. Pa kud stignem. Pozdrav.