Noćas...

Noćas ću da pustim sve stihove stare,

da otplove nekud u neka jutra nova.

Tiho lagano, uz pesme gitare

Čitaće ih negde na poljima od snova.

Noćas ću da pustim neodsanjane snove,

Neizgovorene reći baciću u reku.

Oko svoje duše sagradiću zidove

i zauvek otići u zemlju daleku.

Jer previše je mržnje. Previše je reči,

Cigala realnosti što kvare trenutke.

Zahvalna sam razumu što je mogao da spreči

da ka crnoj zvezdi pružim svoje ruke.

Previše je istine gorke poput vina,

onog jeftinog lošeg od kiselog grožđa.

Nije za te večna mladost i visina,

Nisu tople reči za srce od gvožđa.

Noćas ću se pretvoriti ja u santu leda

Što zaboravlja svaku već zaraslu ranu

Dok istini samo ravno u oči gledam,

I priznajem najzad da drugi su u pravu.

Jer previše je magle. Previše galame,

Nerealnih očekivanja i neopravdane buke.

Previše je svetla u obliku tame

Dok uzalud se trudiš i ranjavaš ruke.